Svet traži antiheroje. On živi od njih, zbog njih i uprkos njima, ni Betmen i društvance ne bi napravili toliki hajp da su se borili protiv ukrštenih reči. Vikali smo ljutito na svaki pomen imena Džokera i Leksa Lutora, mrzeli Doktora Oktopusa i Šredera, ma i Peru Kojota smo gledali s nipodaštavanjem. Ali, kada ostanemo sami ispred televizora, sakriveni od pogleda svih moralista i vaspitača ovoga sveta, potajno smo želeli i da vidimo kako je to kada superjunaci izgube makar jednu bitku, kako je to kad u samo jednoj epizodi padnu na kolena pred ove i ovakve. 

Pitate se sada kakve veze imaju fiktivni likovi sa sportskom, skoro isključivo fudbalskom kolumnom? Ma imaju, jedan vagabundo je davno pobegao iz njihove trupe i nastavio svoj antiherojski put po travnatim terenima realnog sveta, i na tom putu nema – i verujte, neće ni biti – ničeg lošeg i zlobnog. Situacije i pojave oslikane tim pridevima je ostavio u Rozengardu, u svoj kofer je spakovao samo (ne)herojsko odelo. 

Zlatan Ibrahimović nije jedan od nas. On je onaj koji spava s druge strane jastuka, krade tvoje snove i ostvaruje ih bez po muke; onaj zloća iz crtanog – da, o tome sam pričao – kojeg niko ne voli (ili malo ko voli, kako vam volja), a oduševljava vas svojom genijalnošću. Takvi ljudi se ne povređuju, oni odlučuju koliko će ih ukrašavati koja rana. Na tom mestu se spajaju fikcija i realnost, to je mesto Zlatanovog susreta sa nama. I pružićemo mu ruku, onu za spas, ili makar za utehu i podršku, dopustićemo mu da na kratko bude i u našoj ekipi, ipak stoji na čelu kolone ljudi koji su to zaslužili.

Opet rizikujem da me pogrešno razumete, ja sam od onih koji obožavaju Ibru. Ibra je genijalac, lopta u njegovim nogama je prvi čin spektakla, blještava fantazmagorija, granica mogućeg i nešto manje mogućeg… Njegova popularnost je razlog njegove nepopularnosti. Doduše, ni njegov stav nije stav nalickanog štreberčića u kog će se svaka potencijalna tašta zaljubiti na prvi pogled. Ko će mu i zameriti, detinjstvo u najskrnavijem kvartu Malmea mora vas učiniti jačim, da bi opstao moraš naći svoj način. Njegov nam je svima jasan, prepotencija prelivena egoizmom i posuta nadmenošću, kao torta koja izgleda prosečno ali prokleto lepo pleše kroz zube. 

Po istom šablonu i Zlatan radi sve što radi. Popularna „samurajka“ na vrh glave i prvo mesto na takmičenju u dimenzijama nosa možda ne čine da paket izgleda najlepše moguće, ali samo odvežite mašnu s vrha i pred vama je divna muzička kutija koja svira sve žanrove – i tihi sentiš za dame i death metal za one kojima ne manjka testosterona. Gledajući njega, pomislimo da je tako lako djuskati najteže korake.

Ali, kao što već rekoh, izborom da pobegne iz sveta zamišljenog i nacrtanog, i spusti se među nas, morao je da prihvati i boljke kojima java voli da se pohvali. Poslednja u nizu onih sa kojima Zlatan mora da se nosi jeste i ta, ne samo u fudbalu, najneprijatnija i najzloćudija povreda prednjih ukrštenih ligamenata kolena. Šveđanin će tvrditi da je on veći od nje, da mu ona ne može ništa, ali ona je u ovom trenutku njegov kriptonit, protiv toga se ne može sve i da imaš nadljudsku snagu.

Neću zamarati činjenicama i brojkama, kome je do toga, sve mu je udaljeno svega dva klika i ne više od pet minuta surfovanja po svemoćnom Guglu, a i većini je dobro poznato stanje na lageru. I hiljadu puta do sada smo čuli da je Ibra kao vino, da je svakim danom sve bolji, i kada se pojavi informacija da je povređen, većina onih koji će reći kako vole fudbal istu dočeka sa empatijskim uzdahom, ali uz osmeh na kraju usana. To je ono što ga je pratilo tokom cele karijere, to je krst koji je sam izabrao da nosi. To je krst koji mu najbolje stoji. Sve uvrede, svi kiseli osmesi koji su mu upućeni, odbijanja i omalovažavanja, sve to najlepše ukrašava njegov portret. I da mu je četkica u ruci (a jeste, umetnici kao on ne dopuštaju da drugi rade njihove portrete), ne bi promenio ni jednu jedinu liniju na slici, jer je on upravo to – jedna slika puna mana i grešaka, ali bolja od svih drugih baš jer je posebna.

Veličina nije samo u onome na terenu, ona se gradi i van posla. Dok ćemo se svi složiti kako je Bufon idol malog čoveka (kao što jednom reče jedan kolega), moramo biti ni pedalj manje složni da je Zlatan idol onog još manjeg, skrajnutog, onog na koga više niko ni ne obraća pažnju. Ime je gradio kroz trnje, na kradenim biciklovima uz prazan frižider. Gradio ga je kako bi pobegao od čemera, bede, jada i sličnih tužnih naziva za ono u čemu je živeo, gradio ga je da bi oni koji su kroz istu patnju prolazili s njim jednog dana bili srećniji, ili makar ponosniji. Čoveku koji vuče korene sa ovih prostora ponos neretko stoji i pet stepenika iznad sreće. Takvi ljudi kada dođu do moći uzmu sve što im ona pruža, uživaju u svakom trenutku, kao da to rade sa prstom uperenim pravo u čelo prošlosti. 

Zato ni ne čude luksuzne vile i najskuplja kola. Ma da ih ima milijardu, nije mu zameriti, zaslužio ih je isključivo pomoću dve noge, uz jugoslovensku drskost i šarm, i stav najzadrtijeg predstavnika ovih krajeva. On vas ponizi i pomazi, ko mu to uzme za zlo mora da bude bitno lošiji čovek od proseka. Ostvario je priču sa filma, oduvek smo čeznuli za takvima, makar i ne igrali sami ni najsporedniju ulogu.

Dokazaće on svoje ljudske dimenzije nebrojano puta, samo poslednja puzla koja upotpunjuje sliku jeste odbijanje novog višemilionskog ugovora od Junajteda, jer je svestan da ne može više da pomogne. Ali neće on otići sa najveće scene, makar trošio noge i po MLS-u, opet će puniti novinske stupce. Odlazak preko bare je najbolji način da fudbalski globtroter završi svoju misiju. Ujedno je i najbolji čovek za ono što Ameri traže. Želeli su spektakl – o, dobiće spektakl.

Izjaviće glupost, uvrediće na najgori mogući način, bez razmišljanja i naknadnog kajanja, ali i bez loše namere, to je temperament koji ni ne vredi obuzdavati. Zato će Zlatan u očima fudbalskog sveta zauvek biti zloća koji kontrira svim idealima, neprijatelj svega što je na fudbalskom terenu dobroćudno. Isti taj svet će uvek biti zaslepljen njegovim nepromišljenim izjavama, do te mere da će mu pred očima izmicati ono najbolje što ovaj čovek zapravo ima da ponudi. A dao nam je štošta – pete i kung-fu potezi, golovi sa deset, dvadeset ili četrdeset metara za one romantičnije ili pak crveni kartoni, unošenje u lica i autoritet veći od sudijskog za one koji vole da namirišu krv, stoje tu u neopipljivim vitrinama kao dokaz da je mislio i na nas, male ljude koji prostodušno vole fudbal.

I opet ga neće voleti. Nabrajaj koliko hoćeš – reći će neki – za mene je on i dalje kao oni s početka teksta, i dalje je onaj i onakav. Jasno je što će to i ostati, problem najmanjeg čoveka je u tome što ga najčešće kroz svet vodi zavist, sa tim smo bar upoznati kroz svakodnevne prilike. Uvek će se naći neka nova mrlja, neka nova izjava ili pokret na terenu koji će mu biti zameren. No njega to, ne brinite, neće dotaći. On je učinio ono što je zacrtao, ostavio je trag miljama dublji od onog koji je prvobitno planirao. I pre leta kada je ostvaren najskuplji transfer, čak i u isti klub u koji je došao i Ibrahimović, njegov je bio veći, mediji su željnije iščekivali Šveđaninovu objavu gde će nastaviti karijeru. 

Krv, suze, znoj i povrede za njega su sada drugačijeg ukusa, i dalje gorke, ali ni upola kao pre dvadesetak godina. Uradio je ono što je želeo, uradio je ono što svako od nas želi – uspeće, i te kako će uspeti, da ostane zapamćen. Zato, kad god možete, nazovite ga zloćom. Uvek će mu biti drago.

Autor:Marko Jović

Nekada imaš toliko toga da kažeš, a ipak prećutiš, a nekada, makar nemao ni jednu pametnu reč za izgovoriti dereš se u sav glas testirajući dokle on može da dosegne. Srpski klupski fudbal se uporno trudi da zadovolji drugonavedeni stav, kao kakav pripiti debeljko koji na slavi galami unedogled tvrdeći da je u pravu, dok mu se drugi podrugljivo smeju. I nastaviće taj neotesanko da viče, sve dok mu i poslednji slušalac ne ustane od stola. U utorak smo prisustvovali sličnom trabunjanju. Naša dva glasnogovornika nadmetala su se u prosipanju iz šupljeg u prazno. Gledajte to kako god hoćete, meni Derbi izgleda kao pobeda manje loše ekipe. Možda nismo na zapadu, ali i ovde je sve po starom. 

Nije to ono najgore što nas je zadesilo, pobedio Partizan ili Zvezda, sasvim je svejedno. Najrealnija šara na slici je ujedno i najtužnija, a nju smo videli i pre nego što je lopta počela da se kotrlja – poluprazan stadion, odsustvo ljubitelja fudbala, igranje fudbala koje tako gubi smisao. 

Ali, tamo dole, na terenu Marakane, tamo dole je slika onoga što naš fudbal jeste. I ne mešajte ovo sa reprezentacijom, njih ćemo da pustimo na miru, nek nastave da nam zamagljuju sliku o domaćem fudbalu kad su već krenuli. Zvezda i Partizan su lavovi na našoj kapiji, oni daju najbolji uvod u razgledanje našeg domaćinstva. Oni koji su došli da nas posete u utorak, i videli naše najbolje predstavnike kako viču, a ne govore ništa, budite sigurni neće se vraćati. Jednostavno, bilo je to kao fudbal bez fudbala. Nadmetanje se na sličan način odigrava i kada ne igraju jedni protiv drugih, već i protiv svakojakih Surdulica i Lučana. Slabije ekipe od naših Večitih ostavljaju im prostora za manevar, za mazanje očiju, svojim degutantnim taktikama i postavkama koje za parolu uzimaju onu poznatu sa majkom i linijom na sredini terena dopuštaju crveno i crno-belima da se „razmašu“ i izgledaju bolje nego što je to zapravo slučaj. Da li je na takvim utakmicama posredi sada već popularni koferčić u poluvremenu, ili ipak ne postoji teorija zavere već su samo naša dva najveća kluba kvalitetnija od društvanceta iz Superlige (eto neka im bude, makar za promil, nek se hvale ako ih nije sramota) nećemo saznati, ali ostajemo osuđeni da se mirimo sa takvim odnosom snaga i raspletima situacija.

Dok gledamo takve kvazifudbalske predstave, samo od sebe se nameće pitanje – da li je vredno da nastavimo da idemo na stadione? Kao iz topa, uvek ću odgovoriti potvrdno. Kakvo god da je, naše je, bolje nemamo, a i pune tribinine (ili bar punije od skoro potpuno praznih) možda trgnu skakutavce na travi pa se – ah, opet preterano romantično, sada već i tužno – možda nešto i popravi. Koliko god da smo tužni, koliko god da smo uvređeni onim što smo gledali, navijali za jedne ili druge, nastavićemo da se nadamo da će napokon ponovo doći derbi vredan pažnje, neki koji će se jednog dana spomenuti sa setom uz uzdah i osmeh na licu.

A Derbi kao derbi, nije doneo ništa novo, to svi znamo. Prvenstvo je dobilo na zanimljivosti pobedom Partizana, što zaista jeste dobra stvar ako situaciju posmatrate iz fudbalskog ugla. Ko će osvojiti titulu i ko joj je u ovom trenutku bliži su dva veoma pipava pitanja, tereni na koje ne bi stali ni oni najmerodavniji za komentarisanje. 

Partizan je u utorak pokazao više. Ne bitno više, nemojte se plašiti da je neko tamo dole igrao fudbal kakav ste gledali verovatno sinoć ili preksinoć u evropskim takmičenjima. Ali, Crno-beli su bili bolji, delovali su kao da imaju makar okviran plan rada, kao da nije svako njihovo dodavanje baš potpuna slučajnost. To se i videlo u nekoliko navrata kada su kroz svega nekoliko dodavanja izbušili katastrofalnu odbranu Crvene zvezde i izlazili sami na Manojlovića. Postavka Marka Nikolića delovala je kud i kamo smisleno, uz naravno nedostatke koji su obavezni u domaćem fudbalu, ali opet, onakva Zvezda ne bi mogla da kazni ni zonskoligaša. Partizanova pojačanja su odnela tri boda u Humsku, ko navija za Partizan reći će da su napokon prelazni rokovi odrađeni kako treba. Slažem se sa tim, Leonardo, Everton i Tavamba jesu igrači koji u ligi kakva je naša mogu da naprave razliku, pogotovo prvopomenuti koji je skoro sam izvojevao ovu pobedu.

Sa druge strane, domaćini ovog derbija delovali su pogubljeno, Grof je više ličio na podanika nego na čoveka sa tom laskavom titulom. Zvezda je očigledno odlučila da za spremanje taktike upotrebi papire koje su Lučanci zaboravili pre dve nedelje u svlačionici. Popularna „hitni lopticu u šumicu“ taktika nije ni imala izgleda da urodi plodom. Uz šest stranaca u ekipi, koji skoro svi do jednog (izuzev Kange na trenutke, ne trenutke kada želi da se obračuna sa svima, od ekonoma pa do lika koji naplaćuje parking, već kada pokuša da doda na pravi način ali očigledno pogrešnom igraču, jer svaki je bio pogrešan) greše i to ne prihvataju, već se šepure terenom kao da govore – ja sam veći od ovoga, kataklizma je bila neminovna. Niskobudžetna odbrana sa Lukovićem kao nosiocem je poremetila i nekada prihvatljivog Frimponga, pa je rezultat na kraju krajeva posve logičan. Kada se pridodaju i greške Manojlovića…

Nije samo Zvezda bila loša, ne napadajte me odmah, i Partizan je bio svega dva koraka ispred provalije u koju su se strovalile Grofove „ideje“, bolji za eto onoliko koliko Tavamba nije pao (ma ni osetio nije) kada je Luković bespomoćno naskočio na njega i za svega jedan Leonardov trk preko, pa ispod i na kraju okolo Le Taleka, jer je to bilo moguće kada vas on čuva. Do titule neće doći bolji, nego snalažljiviji, i to nam je poznata priča, makar smo u tome iskusni. Porediti ekipe dalje i prognozirati ishode bilo bi kao kada pokušavate da popijete sok sa dna tetrapaka, neizvodljivo i besmisleno. 

Naši Večiti imaju i sve manje mladih iz svojih pogona. O Derbiju sanjaju domaći klinci, a igraju ih stranci koji su tu samo zbog novca (bar ga ne dobijaju ako ništa drugo). Terzići, Vučelići, Vazure i ostali rade ono što im odgovara, ma koliko fudbal i gledaoci, a pre svega klubovi ispaštali. Ne liči da će doći do promena, nastavićemo da tapkamo u mestu, a to nikako ne valja. 

I nije Luković ušao u godine, domaći fudbal je u godinama, dotrajao i sa penzijom koja kasni. Radovanje pobedi bilo bi srpska pohvala ludosti, skakanje samom sebi u stomak jer se raduješ besmislu fudbala. A obesmislili smo ga lako, u svega nekoliko koraka. Milijaševo igranje za povraćaj duga možda jeste otelotvorenje navijačkog ideala, ali i prst u oko veličini kluba i istim tim navijačima. I možda je Partizan pobedio, i sigurno da je bio bolji rival, ali ovde svi gubimo. Kod nas će svako pronaći svog osumnjičenog za poraz i svog pobednika na kraju dana. Do kraja prvenstva ćemo gledati trku u dvoje, ali postoji bojazan da će titulu odneti neko treći, neko ko nije u kopačkama. Ako se to desi, onda je ime na peharu najmanje bitno. Nas je briga za šampiona, samo nam vratite ono što je oteto. Vratite nam fudbal, biće nam svima bolje.

Autor: Marko Jović

Na to niko ne obraća pažnju, nije nam bilo dopušteno da uživamo u tome. Jednostavno, nije vreme za priču o fudbalu u Srbiji. I dok smo se klackali na igralištu očekivanja i izvesnosti čeznući za boljim sutra, tamo negde istočno, gde je fudbal rekao puno a ipak ostao nedorečen, pobedili smo Gruziju. Kao kakva slučajnost, svega nekoliko dana pre nego što nam je u nedelju uveče obelodanjeno da smo korak bliže Evropi, mi smo se primakli tri dobra koraka ka Rusiji. I ne mešajmo politiku i fudbal, možda vreme nameće teme, ali mesto jasno stavlja do znanja da ćemo ovde samo o fudbalu – Svetsko prvenstvo izgleda kao realna destinacija!

Napokon smo na dobrom putu. Nakon godina u kojima smo skretali desno kod Albukerkija i onda kukali kako su razlozi pogrešnog izbora skretanja loša saobraćajna signalizacija i nedostaci koje poseduje naš motor, ovoga puta smo sa istim motorom odlučili da zanemarimo spoljašnje faktore i samo poslušamo GPS. Možda nije novi, možda ne deluje da nas svako skretanje na koje nas navodi izvodi na pravi put, ali odrađuje posao. Selektor Slavoljub Muslin je naša nova spravica za navođenje, i vrši svoju ulogu i više nego dobro.

Utakmica u Gruziji je oličenje onoga što smo želeli da postanemo, dugmići odela koje je fudbal skrojio za pobednike. Bili smo loši. Pobedili smo. Slobodno možete ovo loši menjati bilo kojim pogrdnim pridevom, pogotovo ako komentarišete prvo poluvreme, ali to i jeste ono zbog čega imamo najveće šanse za prolaz. Ta moć da se izdigneš iz ispod prosečnosti, da isplivaš iz blata koje ti je već skoro prekrilo nos i preživiš je ono zbog čega smo dobri. Postantićevska reprezentacija možda to nije mogla, postantićevska reprezentacija to sigurno nije htela. Do sada. Sada se pojavio onaj koji očigledno ume da probudi ono dobro u srpskom temperamentu i da iz njega izvuče inat, želju i htenje i postavi ih iznad godinama udobno smeštenih nadmenosti i egoizma. Kada smo u prvom poluvremenu igrali bez duše i bili nadomak ubedljivijeg zaostatka za Gruzinima, sve je ličilo na reprizu neke nasumično izabrane epizode iz 2015 ili bilo koje od godina koje su obuhvatale prethodna tri kvalifikaciona ciklusa, a onda je usledio nastavak koji možda nije bio bajni poklon za fudbalsko oko, ali je doneo ono što isto to oko jedino ceni, pobedu. 

Bezmalo puta smo čuli sada već izlizanu priču o poimenično sjajnoj, individualno prejakoj reprezentaciji Srbije i igračima koji igraju fascinantne role u svojim klubovima, a kada dođu na pašnjake i poljane koje domovina nudi, izgube se i kao da zaborave da pikaju loptu na dva sata. Stvari se menjaju, napokon pobeđujemo individualnim kvalitetima. Napokon centaršut Kolarova ne realizuje samo Jaja Ture; lažnjak, a zatim i dug korak Nemanje Matića ne olakšava posao samo Azaru; Tadićeva magija ne ostaje samo nagrada za platiše skupih ulaznica na Sent Merisu… I kada si nedorastao zadatku, a pobediš potezom, trenutkom (ili trenucima) genijalnosti jednog od pojedinaca iz ekipe, te pobede su najslađe. One vrate osmeh na lice, vrate onu nadu koju smo kao nacija počeli da gubimo. Može da zvuči trulo, ali naš novi selektor nam je obezbedio da takve pobede prigrabimo.

Njegove odluke umeju da zasmetaju, ali to nije čudno, izgubili bismo identitet kada bi nam kao naciji odgovaralo sve što selektor čini. U Srbiji je svako selektor za sebe i svako ima svoju jedanaestorku koja bi do sada već obezbedila učešće na Mundijalu. Tako i treba da ostane, to je jedna od draži koje Srpstvo nudi. Muslin pak varira sa izborima. Dok je vrlo malom broju gore pomenutih jasno zašto u crvenom dresu ne gledamo i Sergeja Milinković-Savića ili Ljajića, a na okupljanjima je redovan Jagoš Vuković (bez bilo kakve ideje da osporim njegove kvalitete), naš selektor ima viziju u koju se oni (ne)uklapaju i ma koliko ona većini bila čudna, sva je prilika da je ispravna. Sve dok motor okreće u dobrom pravcu, nema potrebe za kukanjem. Reprezentacija je postavljena u sistem koji joj odgovara, sistem koji donosi rezultate. Možda smo zakinuli malo na lepoti fudbala, ali u Srbiji je još malo kome stalo do lepote, važno je samo napokon pobeđivati u kontinuitetu.

Lepota fali onom ko je nepopravljivi fudbalski romantik (kao ja recimo), ali i za to ima leka. Da oni slični meni ne bi odustali od gledanja i na kraju se samo obradovali zbog rezultata, zadužen je Dušan Tadić. I zaista ga je prelepo gledati kako svu svoju magiju donosi iz Engleske u orlovsko gnezdo. Dok smo godinama unazad bili balkanski Italijani, najlepše obučeni van terena i kao po pravilu uglađeni i našminkani, naš najbolji igrač se vidno revoltiran na trenere i sisteme, na rezultate i poraze bez duha, uklapao u Paćoti priču reprezentacije. No, otkad je za kormilom Muslin stvari su se i u njegovom slučaju, kao i u mnogim drugim, bitno promenile. Srpska desetka je dobila potpunu slobodu i našao je načina kako da se za to i oduži. Četiri gola i sedam asistencija su samo statistika, njegov doprinos ekipi ne meri se u brojkama. Svaka njegova lopta ispod lakta, proigravanje petom ili nerezonski šut jer je uočio golmana kako zamišljeno stoji van gola, znači ekipi i podiže njen moral. Kao da daje krila, probudi kako u igračima, tako i u navijačima neki osećaj da je ipak sve moguće i da opet možemo da se pojavimo na fudbalskoj mapi umesto iksa koji nas je menjao dobrih sedam godina.

Nedostaci su i dalje prisutni. Iako  napad deluje sasvim korektno (naravno nakon buđenja iz stanja šoka u prvom poluvremenu), odbrana i dalje ima imena ali nema kompas i uže koje ih vezuje da budu zajedno. Kroz prizmu prvog poluvremena u Tbilisiju primete se sve falinke ekipe – tromost defanzivne linije i nepresušna nonšalancija koja nas predugo krasi. I dalje se vidi ta crta Kolarova kojom on (slučajno ili namerno) kao da napominje da je ipak stigao iz Sitija i da to treba da se ceni. I cenimo, ali više cenimo pobede, a taj stav nam ih nije donosio. U tom stavu se krije ono što mi zapravo jesmo, i to neće nestati iz nas, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Naša snaga je ta da zapravo posedujemo mogućnost da pobegnemo sami od sebe makar na devedeset minuta i uzmemo sa terena ono što nam je potrebno. U kojem god obliku, samo da ga uzmemo.

Dobra stvar je da bežimo od prosečnosti, ukoliko ovako nastavimo uskoro ćemo moći da pronađemo utehu za svakodnevne brige u loptanju. Ništa i dalje nije rešeno, ozbiljniji deo je i dalje pred nama, ali koraci kojima se približavamo cilju nisu više onako sitni i stidljivi. Ostaje nam da do kraja kvalifikacija prebrodimo probleme, sve manje u glavama – i dalje sasvim solidne u odbrani i bićemo, sasvim sam siguran, među putnicima za Rusiju. A ni ona ne deluje više tako daleko, dok Tadić petama topi kilometre, Matić i drugri iste pretrčavaju te smo sve bliže i bliže. Narod želi Mundijal, narod želi hladno rusko leto. Odvedite nas tamo, nikad nismo više želeli da se smrznemo.

Njihova njiva je mala, ali je vrlo plodna. Njihova država je u Francuskoj, ali je njihov fudbal u latino stilu. Njihov uspeh nije ostvaren kada su uložili vrtoglave cifre, već onda kada su to najmanje očekivali. I njihova lopta je okrugla, ali se kotrlja potpuno drugačije od onih širom Evrope. Njihova boljka je mladost. Njihova najveća snaga je mladost. Njihov knez je Albert II, ali glavnu reč u Kneževini vodi krdo na čelu sa Tigrom. Da, tačan odgovor jeste najlepša fudbalska priča ove sezone – tačan odgovor je Monako.

Šta je tu toliko lepo i vredno hvalospeva? Jednostavno je, fudbal koji deluje na čula gledalaca kao omiljena pesma u izlasku. Bez najave, bez uvodnog tuša ili taktova koji je nagoveštavaju, bez solo deonice na gitari ili par udaraca u bubanj. Hit koji pravo niotkuda, kao kontrast prethodnoj numeri, počinje refrenom. I to gromoglasnim, uz vrisak mase. Kada Monako igra, negde u glavama odzvanja upravo taj refren. Nije u pitanju balada, na stadionu Luj II pušta se samo vrhunski rokenrol.

Oni te kupe lako, za svega nekoliko dodavanja. Posle jednog poluvremena imaju te u šaci i osuđen si da nastaviš da navijaš za njih, hteo ti to ili ne. Dok gledaš kako lopta za svega tridesetak sekundi promeni desetak nogu, pomeri se sa jednog kraja igrališta na drugi i akcija se završi šutem, pitaš se da li je to što si video samo sindrom jednog slučajnog napada, a onda se to opet desi u sledećem, i opet u onom tamo, i opet, i opet… To je njihova moć, njihovo znanje. Brzina, hitrina, mladost u koju je ubrizgana injekcija iskustva, posed koji traje onoliko vremena koliko ti je potrebno da najbržim putem stigneš do protivničkog gola – to su sastojci Monaka, to su sastojci onoga što će postati moderni fudbal. 

Gledajući bekove kako se ponavljaju u nedogled, vezne igrače kako pletu nevidljivu mrežu, a napadače kako izbacuju svu čaroliju koju imaju na teren, sve sada, sve istog trenutka, bez štekanja i rezervisanosti, uhvatite sebe kako ponovo verujete u fudbal. Ponovo vam je pred očima nešto sjajno, kao istanbulska noć iz 2005, kao Inijestin gol u 116. minutu finala u Južnoj Africi, kao Ronaldinjova simultanka u.. ma gde god da je igrao. Ti mladi igrači donose nešto novo. Neku novu snagu, neko novo znanje, a opet sećaju na neka srećnija fudbalska vremena, kada prva tema nakon Mbapeovog gola ne bi bila njegova cena. 

Draž ovog Monaka se krije u tome što, pored sve atraktivnosti i lakoće kojom stižu do šansi i golova, skoro svaki od igrača poseduje neku sličnost sa fubalerima koji su nam bili uzori dok su nam jakne glumile stative. U Fabinju vidimo Vijerin korak, u Mendiju Riseovu prodornost (ili sam to samo ja?), u Mbapeu lucidnost Tijerija Anrija, i tako se kroz celu ekipu provlači ta struna koja vezuje ono što je u fudbalu vredelo i ono što će on pokušati da bude ubuduće. Potencijal imaju, i više od toga. Igrači koji poseduju samo potencijal bez onog nečega bi u najvećim utakmicama zakazali pod pritiskom, da ne pričam koliko bi samo povratak protiv Sitija bio nemoguća misija. 

U svetu fudbala koji polako gubi boju, koji postaje ili crn ili beo, bez treće opcije, pruža nam se prilika da opet, kao deca, blenemo u dugu. Monakov spektar boja je fascinantan, u taj crveno-beli dres utkana je najšarenija napadačka potentnost ofanzivnih linija kakve su predvodili velikani poput Ronalda (onog pravog, bucmastog), Trezegea ili Batistute. I kada Bernardo Silva ili Lemar uz aut liniju naprave čarlamu koja zbuni i kamere na stadionu, a kamoli nesrećnika iz suparničkog tabora, tada znaš da si na pravom mestu, da si kupio karte za pravu izložbu. Neće vam oni prodati maglu, oni to ne umeju. U njihovim napadima se i dalje vidi ta iskra dečačkog fudbala, pogled koji kaže daćemo gol više, pre nego što se toliko smrkne da ne vidimo loptu, pa da moramo kući jer se ujutru ide u školu. Takav pogled imaju samo oni koji se i dalje igraju fudbala.

A sklopljeni su na fantastičan način, nemojte da mislite da je sve puka slučajnost. Nije slučajno ni što titula, ordenje i ostale zahvalnice nisu otišle u Kneževinu onda kada su čelnici kluba to priželjkivali i očekivali, želeći da uspeh kupe novcem, za jedno leto, i postanu još jedna od priča koja vas tera da sudarite obrve. Taj Monako nije imao ništa zajedničko sa ovim današnjim, a desilo se pre svega nekoliko sezona. Ni taj Falkao koji je igrao i za one i za ove nije isti Falkao. Falkao se priklonio sistemu i napokon liči na ono što je Rus želeo da kupi. Skup prepotentnih i nadobudnih koji je želeo sve i odmah, zamenjen je odeljenjem odlikaša koji mogu sve i, kao što smo se uverili, mogu to odmah. 

Kada je projekat polako počinjao da tone u zaborav i bio odložen u fasciklu koja se neće opet otvoriti niti će se njeno ime spominjati radi uroka, pojavila se druga, genijalna ideja. Kupovina mladih igrača, neafirmisanih, nebrušenih dijamanata, kao i forsiranje igrača iz sopstvenog omladinskog pogona uz dodatak iskusnih igrača na mestima gde je to nužno kako bi u ekipi postojao balans ispostavili su se kao pogodak pravo u centar. Da stvar bude još slađa, gazda Ribolovljev na svoje nosioce igre nije potrošio ni približno koliko je očekivao da će potrošiti na titulu u vreme kada je došao u klub. Tako je Fabinjo došao za „tričavih“ pet miliona (iako je to zapravo pobeda za zelenim stolom, gde je FIFA nasamarena, a Fabinjo preko ugovora sa trećom stranom dolazi u Monako za obeštećenje od cirkuskih deset centi, te situacija deluje još smešnije), a na leto će za njega zaraditi ko zna koju od vrtoglavih cifara koje se spominju.

Iks faktor u celoj priči je Leonardo Žardim. Portugalski stručnjak je onaj lik koji se pojavi u sred filma i od melodrame napravi akcioni triler. Maraton koji Bakajoko istrči na terenu i dvadeseti centaršut Sidibea na utakmici su plod skice koju je Žardim iscrtao u svojoj glavi mnogo ranije. On te natera da ne misliš, to oduzima vreme. Natera te da vidiš sekundu i da je iskoristiš, da napuniš prostor koji ni ne zna da si mu potreban. I sve to tako lako, sve tako jednostavno, kao da je fudbal i dalje samo igra. Imaju oni i svoje nedostatke, ali ko će se time zamarati, ovo je ipak najlepša priča sezone, nećemo je kvariti. Mogu štoperi da budu spori koliko god žele, da prime golova koliko bi neki veliki klub primio u pet utakmica, njihova fudbalska filozofija će sve to nadoknaditi. 

I ko zna gde će ovi fudbaleri biti sledeće godine, zaslužili su mnogo, a u godinama koje dolaze podariće nam još više, držite me za reč pa me osudite ako ne budem u pravu. Gotovo je sigurno da ova ekipa neće ostati na okupu, bilo bi i apsurdno, najveća scena je spremna za njih da na njoj budu glavni akteri, a ne samo najlepše obučeni gosti. Neki zao čovek će reći da igraju kako bi se prodali, ali posmatrajući ih kako se igraju moramo da verujemo u suprotno. Ako još uvek ima poezije u fudbalu, možda uspeju da ovu sezonu okite u Francuskoj, a ko voli da veruje (kao ja recimo), možda i u Evropi zamrse konce velikanima. Odigraće je do kraja, na način na koji najbolje znaju i na koji nam se najviše dopada, a onda šta bude… Zato, ne propuštajmo priliku, gledajmo u nebo dok ga i dalje preseca duga, ko zna kada će opet ovako snažno sijati..

Autor: Marko Jović

Nema svaka priča srećan kraj. Ne završi se svaki romantični film poljupcem koji preti da se ne okonča. Ne dobije svaka predstava aplauz po spuštanju zavese. Ovoj fudbalskoj priči samo to nedostaje – odlazak u suton sa voljenom osobom i gromoglasni aplauz dok se na platnu polako pojavljuju imena učesnika ovog ostvarenja. Remek-dela zapravo, jer ono što nam je prolazilo pred očima dve decenije bilo je stvaranje novog žanra, novi način da loptu proturiš kroz staru rupu u protivničkoj odbrani. Mogu da ga kude i hvale, mogu da mu okreću leđa ili da traže da vide njegova, Arsen Venger je jedan od najvećih inovatora igre koju u isto vreme preziremo i obožavamo, igre bez koje ne možemo ni dana. Možda čak i najveći u novijoj istoriji fudbala.

Pojaviće se sad jezici koji će besomučno klepetati i izbacivati imena poput Gvardiole ili Murinja, Anćelotija ili Fergusona, Klopa ili Simeonea i mnogih drugih fantastičnih trenera, i tvrditi da su baš oni ti koji su „okrenuli igricu“ i kojima dugujemo što gledamo fudbal ovakav kakav jeste. Ali, istina je jedna – u svakoj epohi fudbala postojala je šačica ljudi koja je promenila shvatanje istog, bilo da su to činili jurcanjem za loptom ili prekrštenih ruku sa druge strane linije igrališta. 

Arsen je jedan od izabranih. Njegov rad je, pored Krojfovog i Fergusonovog naravno, najviše doprineo menjanju sistema i taktike, najviše ne osvrćući se ni na sisteme, ni na taktike, već posvećujući pažnju onom lepršavom i dražesnom što nas zapravo i tera da gledamo fudbal i kada to ne želimo. Samom svojom pojavom doneo je nešto novo. Tihi harizmatični Francuz koji od fudbala pravi iskrenu zabavu za masu. Delovalo je nepojmljivo, delovalo je prelepo. Dok se Venger nije pojavio, u Engleskoj je igra na posed lopte bila uvreda. On je fudbalski školovao naciju u kojoj je bio došljak, a opet tako brzo prihvaćen kao da je jedan od njih. Ni ne čudi nadimak Profesor koji ponosno nosi godinama, ipak je predavao fudbal onima koji su ga izmislili. I ne samo njima, generacije su odrastale i sazrevale u učionici ovog Profesora. Anri, Pires, Fabregas, Vijera, ma i cela generacija Nepobedivih samo su neki od igrača za koje moramo da se zahvalimo Arsenu. Kada bih krenuo u nabrajanje većina bi odustala od daljeg čitanja, spisak je predugačak. 

Ono što je učinio oseti se na svakom koraku, oseti se u Stouku tokom hladne kišne večeri – danas na Ostrvu svi igraju fudbal (izuzev Vest Broma, Toni Pjulis je očigledno drsko bežao sa Profesorovih časova). Desilo se to i mešavinom stanovništa i manjkavošću Engleza u Premijer ligi, ali i tu je najveći pečat ostavio upravo Venger. Zemljaci su bili i ostali njegova opsesija, što su jeftiniji i manje poznati to je veća šansa da će završiti upravo u Arsenalu. I neretko su to bili pogoci, neke starije verzije danas opštepoznatih prošlogodišnjih Lesterovih junaka. Njegovo znanje bilo je upravo to, napraviti kuću od blata. Ne kuću, hotel. Hotel i tri okolne zgrade. 

Kako vreme odmiče i kako Profesor sve dublje gazi u starost, tako i odluke deluju sve nepromišljenije i donesene naprečac kako bi se zadovoljili megalomanski apetiti navijača. Ali ni njih ne treba kriviti, Arsenal zaslužuje više od tihe patnje koja mu se servira već više od decenije. Koliko god fudbalski svet pričao da je on ipak najkonstantniji trener, koji ekipu uvek dovede do Lige Šampiona, Arsenal se u njoj poslednjih osam godina nije proslavio ni najmanje, pa tako i te priče padaju u vodu. Ma koliko prvih desetak godina Arsenovog bivstvovanja za uzdama kluba iz Severnog Londona bilo uspešno i vredno svakog slova koje se o njima napiše, toliko je skoro svaka od godina nakon finala Lige Šampiona 2006, makar u glavama Ganera, godina za zaborav. Sve ono novo što je doneo do te 2006, svaka nova misao i postavka igrača na terenu, svaka nova taktika dodavanja u nedogled i traženja rupe u protivničkim redovima, sve je to zastarilo i bilo prevaziđeno nakon te večeri na Sen Deniju. Kao da su u trenutku kada Leman dobija crveni karton, sa terena pariskog stadiona i stadiona diljem Evrope zajedno sa njim izašle iz upotrebe i Profesorove inovativne ideje i planovi. Kao da je sve otkriveno u trenutku i da je na svako Arsen(al)ovo pitanje pronađeno više od jednog odgovora. Kao da je kakav lukavi učenik iskoristio petominutnu pauzu između časova i sa katedre smaknuo sve beleške i testove. Te noći je umrla takmičarska nota Vengerove romantične balade. Šamar iz lakta je bio i odlazak sa Hajberija, ma koliko Old Traford bio Teatar snova, snovi Tobdžija bili su udobno smešteni na najmanjem terenu Premijeršipa, u grotlu u kom je igrala ekipa za koju će se od tada samo pričati kako jedina nije izgubila utakmicu u sezoni, ma i duže od toga.

Godine nakon tih dešavanja delovale su kao uzaludna potraga za nečim što je već neko drugi pronašao. Mapa koju je Arsen pratio vodila ga je do pravog iksa, ali na označenom mestu već se nalazila velika rupa. Vrtenje u krug i variranje u željama, počevši sa avgustovskom nadom za titulu, a završavajući svakosezonskim osvajanjem sada već famoznog četvrtog mesta modernim majskim prevratom, postalo je svakodnevnica i Vengera i navijača Arsenala. Dovođeni su igrači koji su obećavali nešto više od „samo“ Evrope, u klub su dolazila svakakva imena samo kako bi se oči navijača i sledećeg avgusta zamaglile verujući da je baš ova sezona njihova. Nijedna od tad nije bila, verovatno neće ni biti. Bar ne opet za vreme Profesorove vladavine.

Vengerovo vreme je prošlo. Možda zvuči surovo ali to je jedina i nepobitna istina. Prvi sam se u kafanskim raspravama, i sam kao veliki navijač Arsenala, godinama zalagao za njegov ostanak na čelu ekipe u nadi da će prosuti još malo fudbalske romantike na teren direktno iz džaka koji je doneo 1996. i osvojiti makar još jednu titulu onako poetski kao što je to već i uradio dva puta. Varao sam se i mazao oči i sebi i drugima, vapeći za još jednim srećnim krajem u sportu koji odavno takve ishode ni ne razmatra. I dalje je jedini romantičar u doba surovog realizma, jedini koji nudi samo lepotu bez rezultata i kao da ne mari više za tim. Sposoban da proda bele bubrege za one obične dovođenjem nekog nazovi vrhunskog potencijala iz Lige 2 i najavi novog Anrija, a zatim o istom tom igraču ne pročitamo ni slovce u narednim godinama. 

I opet ne može da te naljuti, jer te je zadužio. Naučio te je da voliš fudbal, da u njemu uživaš, da se zbog njega raduješ i, ako navijaš za Arsenal, da se nešto manje raduješ. Venger ne treba da bude oteran, toliko je bar zaslužio. Pokazao nam je ono najlepše što fudbal zapravo i ima da pokaže. I neće ga oterati, svi to znamo, kao što smo znali i da svakog leta neće dovesti napadača po našoj volji. Profesor će otići svojom voljom, zajedno sa knjigama i starudijom koju je dvadeset godina držao na svom stolu, zajedno sa istim onim idejama sa kojima je došao. Pokupiće ostatke fudbalske poezije sa terena Emirejtsa i gurnuti ih u isti onaj džak koji je doneo iz Japana. Nezasluženo, verovatno neće ostati na mestu kom je dao sve što je imao, već će otići da prospe i to malo iz džaka nekim drugim učenicima, nekim drugim učionicama. Zarad Arsenala i navijača, vreme je da ode. I možda je pitanje dana i trenutka kada će to da se desi, i sva je prilika da je zvonilo odavno, ali čas se završava kada profesor kaže da je kraj.

Autor teksta: Marko Jović