Ne izmiču stare godine nego mi jurimo nove. Tako prođe i još jedna, sportski uzbudljiva, ispunjena srećom i tugom, usponima i padovima svakog od nas, kao i danima bez bilo kakvih osećanja. Ostade u retrovizoru sa pravom da je se jednog dana prisetimo. Kakva god da je bila, neka bude sa osmehom na licu. Jer pobede i osmesi se broje, i njih spakujmo u svoj kofer, a porazi, njima ćemo odati počast i pokloniti im kartu za isti let na koji se ukrcala i ova 2016. Počast su zaslužili jer su nas naučili nečemu novom, ali se nadam da nas neće pronaći opet. Ako nas slučajno i nađu, te zakucaju na vrata u 2017, nadam se da će doći samo nekoliko odbeglih nestašnih sinova poraza, pa ćemo se s njima lako izboriti. Srećan put, i skrenite desno kod Albukerkija!

A što se fudbala tiče, on će uvek biti tu za nas. Najrazličitije dekorisan, estetski drugačiji svačijem oku, on će biti tu i opstajati, nevezano za spoljne uticaje, bili oni predstavljeni pojmovnim pismom najmnogoljudnije zemlje sa beskonačnim brojem nula i kratkim rokom trajanja, ili pak geopolitičkim prilikama – za njega ne brinite, opstaće i nastaviće da nas usrećuje. I ne samo fudbal, sport nas neće izneveriti.

Pojaviće se neki novi fudbalski romantičari slični Lesteru, neki novi mađioničari sa bubamarom i sa nešto većom loptom narandžaste boje (ili isti, ali sa novim potezima). Vratiće se i naš Nole na prvo mesto, ko u to i sumnja… Sport je čudo. Jednom neki pametan čovek reče – Poželi nešto. Možda se čudo večeras dosađuje. – tako će i naredne godine, razni sportisti, vođeni tom mišlju, nas obične gledaoce častiti svakakvim dostignućima i trofejima koji su na granici verovatnog. Na nama je, kao i do sad, da se prepustimo i da u tome nađemo svoj mir, ili bar kratkotrajni izlaz iz svakodnevne rutine.

Ja vam u predstojećoj godini, pre svega, želim puno zdravlja i pameti, to je ono što vam je najpotrebnije. Sreća i radost će doći sa tim. Iskoristite ovu godinu bolje nego prethodnu, a opet lošije nego onu nakon nje (skoro pa u stilu Mitra Mirića). Zanemarite probleme, okrenite se onome u čemu ste dobri. To nije teško, svako je dobar u nečemu. Podignite glavu gore i pravac u nove pobede. Jer, dok god je ona iznad vode šanse da se udavimo su minimalne. 

Nije ovo motivacioni govor, niti otvoreno pismo, samo niz želja da nam predstojeća godina bude bolja i da nastavimo da rastemo, i pratimo fudbal naravno, zajedno. Mi ćemo nastaviti da pišemo za vas i da vas obaveštavamo, kao i do sad, na najbolji mogući način. Praznici su ispred nosa, nova godina odmah iza ćoška, pa je i vreme za mali predah. Odmorite i vi, opustite se i provedite. I ne zaboravite, važno je uživati, šta god radili, napunite godine životom, a ne život godinama.

Do nedelje dobro društvo, blesavi kez i čaša šampanjca (ili flaša, ko kako voli), pa onda sve ispočetka… 

Božić Bata, novogodišnja rasveta, pokloni na sve strane… Praznična čarolija!
More razloga zašto ljudi širom sveta željno iščekuju Božić. Za zaljubljenike u teranje lopte po travnatom pravougaoniku, Božićno ludilo predstavlja nešto potpuno drugačije. Nezavisno od verske pripadnosti, ukoliko verujete u fudbal, katolički Božić će i vama biti urezan u kalendar. Možda ne baš crvenom, ali bar nekom bleđom nijansom te boje koja nagoveštava dan nakon njega i veliki praznik koji nam ostrvski fudbal daruje – Boxing day. 

Mnogo utakmica ne znači uvek i mnogo dobrih utakmica, ali tog dana, kao po kakvom zakonu, prave se izuzeci, i Englesku osim snega (nezaobilazni romantični san o belom Božiću) zaveje i mećava golova. Pravo na nadanje poklonu u vidu fudbalske post-božićne žurke, pune dobre muzike i raspoloženih gostiju, pruža nam istorija. Internetom svake godine u nedelji koja predstoji Božićnom ludilu počne da kruži slika iz davne 1963. godine kada je na deset utakmica odigranih na Boxing day postignuto, da, slobodno pročitajte nekoliko puta, šezdeset šest pogodaka. To nije jedini primer, ali najbolje oslikava ,,praznik“ koji nam predstoji. I u sezonama kada se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća, i kada se igrao znatno lošiji fudbal u Premijeršipu, kao i u sezonama kad su vatrometi iščekivanja prštali u svakom pojedincu koji je živeo za ostrvski fudbalski vikend, dan nakon Božića nikad nije izneverio navijače, koji su tako siti i zadovoljni od prethodnog dana, dolazili na stadione da dodatno uživaju. I uživali su. Uživaće i narednog ponedeljka, kao i mi kraj malih (srednjih ili velikih, u zavisnosti od toga kojim raspolažete) ekrana, u to nemojte sumnjati. Englezi dobro znaju da je nakon obimne gozbe važno servirati i ukusnu poslasticu.

Iako će neko reći da se prvenstvo kristališe kao Čelzijevo, i da im se karte otvaraju nakon kikseva najvećih konkurenata u prethodnom periodu, ja ću to uzeti sa rezervom i još jednom se pozvati na nepredvidivost najinteresantnijeg državnog šampionata na svetu. Čuće se priče iz svačijih usta kako ekipa koja je prvoplasirana na Božić, po pravilu u maju stoji na postolju, i razdragano mlati šampionskim peharom – nećemo ih otpisati, ali kvalitet ovogodišnjih pretendenata na titulu ne dozvoljava da ih tako lako otpišemo iz borbe. Vođeni razmišljanjem o istom tom kvalitetu, verujemo ovom Božiću više nego nekim pre njega. Računica je jasna, najava sezone se obistinila i imamo odličan fudbal iz vikenda u vikend, i to nam daje za pravo da očekivanja podignemo za lestvicu više. Dobro, šanse da ce se ponoviti epilog iz 1963, ili da se prosek postignutih golova poveća, ravne su šansama da se u Srbiju vrati monarhija tokom sledeće godine. Ali očekujemo značajniji broj lepih golova i poteza, koji će puniti novinske stupce makar do kraja te nedelje, ne ostavljajući mesta za neke druge, manje važne priče, koje se pojavljuju kako bi popunile prazno mesto. To zapravo i jeste draž Boxing day-a. 

Ovog puta, on nam kvantitativno ne donosi isto što je i prethodnih godina – ,,samo“ osam utakmica biće na programu u ponedeljak. Ta finesa ne menja draž tog dana, streljana će biti bučna i bez tih nekoliko pištolja. Neće biti ni velikih derbija u ovom kolu, ali ni to nekako ne smeta, videlo se da i mali imaju šta da ponude. Iako neretko većina pripadnika snažnijeg pola svoje popodne podredi gledanju najvažnije sporedne stvari na svetu i na prvi pogled mislite da se popodne koje najavljujem iz tog aspekta ne razlikuje, varate se. Vikend bez fudbala ostaviće fudbalske sladokusce širom sveta praznih stomaka, te će oni mahom, u ponedeljak, odmah nakon nešto ranije serviranog ručka, halapljivo posezati za daljinskim upravljačem, i nakon smeštanja u omiljenu fotelju u njoj ostajati sve dok se ne normalizuje nivo fudbala u organizmu. Jednostavno, praznično i bez razmišljanja o brigama koje nas more.

Možda preterujem u veličanju ovog dana, ali ta božićna čarolija koja je opšteprisutna budi romantiku čak i kada je u pitanju fudbal. Naviknuti na tmurnu svakodnevnicu, ljubitelji fudbala na ovim prostorima, vide ga kao tračak svetlosti koji dolazi kao idealna najava za praznike. Uz novonastalu atmosferu izgrađenu lampicama i jelkama, svaki prostor je pogodan za fudbalsku žurku. Broj ljudi koji mogu da prisustvuju je neograničen i stoga ih pozovite koliko god želite, svakako smo svi sporedni gosti koji sede u ćošku i uživaju uz karaoke koje pevaju domaćini. Zato, pronađimo najbolja mesta, nadajmo se da će oni biti raspoloženi za partijanje, te pojačati zvučnike do maksimuma i da neće dozvoliti da žurka prestane do jutra.

Autor teksta: Marko Jović

Elita je odigrala svoje što se tiče prvog dela takmičenja u najpriznatijem nadmetanju Starog kontinenta. Na kraju još jedne evropske jeseni, sumirajući utiske nakon viđenog, možemo primetiti da se promenilo – ništa. Nisam najavio da očekujem promene, niti sam bio u prilici da čitam kakvu sličnu najavu, ali jednostavno promena je bila potrebna Ligi Šampiona. Ne govorim o menjanju koncepcije takmičenja, ne, govorim o lesterovskom načinu, nekom vidu “male” senzacije koja će naterati najsnažnije lavove iz krda da se više potrude kako bi dobili lovinu, a ne da ona, zbog autoriteta koji poseduju, bude njihova već pri planiranju kretanja u lov.

Ekipe koje su prošle dalje su iste kao i pre godinu, i pre dve, i pre pet… Možda imena nisu ista, ali razlika u tome da li će igrati Liverpul, Čelzi ili pak Lester je mizerna – svi se uklapaju u unapred napravljeni kalup (ne mislim samo na Engleze, u svakoj državi je princip isti, Englezi su samo najbolji predstavnici). Kad se knjiga, početkom svakog decembra, svede na šesnaest slova, dobijamo uvek istu rečenicu sa eventualnom razlikom u redu reči ili slučajnom slovnom greškom, koja biva ispravljena već pri sledećem lektorskom rezu. Nedostaje ono što je čuvenog Radovana III napravilo toliko velikim, ta doza genijalnosti koju je Zoran Radmilović svakim novim izvođenjem prikazivao gledaocima kroz vrhunsku improvizaciju i nepredvidivost. Naši akteri uporno čitaju isti scenario i ne žele da ga promene ni trunčicu, ni po koju cenu. Honorar je pakleno dobar ali kao da se zaboravlja razlog zbog koga se, barem je to izvorno bilo planirano, izlazi na scenu. Očekivati da se ponovi finale iz 2004., i da u maju poslednji čin odigraju neki novi Porto i Monako je ravno naučnoj fantastici. To se dešava jednom u par decenija, i ako se dogodi, kuća se ruši do temelja i počinje se zidanje nove. Dobro, možda ne baš cela kuća, ali makar garaža i ostava do nje, pa smo tako pred kraj prošle decenije videli kako veće zdanje, kojem se to i desilo te davne 2004., ostaje nepromenjeno, dok su ostali objekti domaćinstva podlegli potpunom renoviranju i tako dobismo Ligu Evrope – Kup UEFA sa novom fasadom i više mesta da se odlože manje bitne stvari. 

Napisano do sad može da se protumači pogrešno, kao da su boljka takmičenja imena koja se u njemu pojavljuju, ali nisam na to mislio. Imena su u redu, u svakom slučaju najbolja koja Evropa ima da ponudi, problem nastaje kada ta imena krenu da igraju fudbal na evropskoj sceni. Obilje utakmica, sam krem fudbalskog društva, derbiji iz kola u kolo i na kraju opet – prosek. Barem prethodnih godina, Liga Šampiona je donosila “šampionske” utakmice samo na momente, ubacivala ih kao kakvu iskru, čisto da bi nam oko zasuzilo i da bismo nastavljali da verujemo u prividno “sjajan” fudbal, koji se zaustavljao na tek par stepenika iznad proseka. Zato je i čudno što muškarci širom sveta uz neobjašnjivu pompu dočekuju početak grupne faze najelitnijeg takmičenja, i onda, iz utorka u sredu, na svake dve nedelje, sastaju se sa društvom kako bi gledali najbolje što fudbal nudi, a rastaju kao po pravilu (uz sve ređe izuzetke) rečenicom: “Valjda će sledeća biti bolja.” i tako u krug. I sam sam takav, živeći u iskrenoj nadi da će se nešto promeniti ili popraviti makar malo, nastavljam kao i velika većina muškog roda na planeti da p(r)atim.

Boli to što svakog drugog utorka, u stilu svakog iskrenog zaljubljenika u igru, biram da pratim utakmicu između dva najveća imena tog dana, da ne kažem “derbi dana”, pa se onda, nakon odigranih devedeset minuta na svim terenima, čupam za kosu i nerviram što sam izabrao  da gledam gostovanje Reala u Lisabonu zbog mogućeg iznenađenja i tenzije koja može da se stvori, nasuprot goleade u Varšavi i rekorda po broju postignutih golova na jednom meču koji je od pre par nedelja u vlasništvu tadašnjih rivala, Legije i dortmundske Borusije, i to tvrdoglavo odbijajući ovu drugu. Tek katkad ta utakmica donese ono najbolje tog dana pa budemo srećni kao deca kada dobiju igračku umesto odeće za rođendan. To je samo poklon bon za besplatnu kupovinu koji dobije svaki stoti kupac na rođendan supermarketa, kako bi nastavio i ubuduće da kupuje na istom mestu. Ako je tako, bar nek se ponuda popravi.     

Slika je jasna i nepromenljiva, šta god žreb bude doneo, u osmini finala, i verovatno u svakom sledećem razlomku finala, uživaćemo u atomskom fudbalu na svega nekoliko utakmica, a to je premalo za takmičenje najvećih. Slažem se da je rezultat jedino što se broji i jedino što će ostati zapisano jednog dana, ali i publika je platila ulaznice, a u ringu naši bokseri samo obigravaju jedni oko drugih podignutog garda. “Šampioni”, spustite gard  – dobićete upalu mišića, a i pojas za koji se borite će izgubiti svoj sjaj. Jer, znate kako kažu, uspeh se ne broji ako nema nikoga da o njemu svedoči.

Autor teksta: Marko Jović